Nekoliko napomena.

“Mi” iz naslova smo pokretači biznisa zasnovanih na digitalnim proizvodima, startapa prema definiciji Silicijumske doline, čija svrha je da svaki uloženi dinar pretvore u 1000+. Startap se za potrebe ovog članka ograničava na period do inicijalne faze skaliranja nakon postignutog product market fita.

Ako možeš imati kvalitetnog investitora koji ti nije uzeo kontrolu nad firmom, uvek ga imaj, jer je biti preduzetnik u startap smislu, suludo teško i imanje partnera što kvalitetni investitor nužno jeste, neprecenjivo pomaže.

U članku nema odgovora na pitanje iz naslova.

Članak je nastavak na prethodni, koji je ovde pod naslovom Za šta nam još uvek trebaju tehnički suosnivači?
——

Nisam ranije čuo za Erika Višriju, ali jesam čuo za Benchmark, jednu od najuspešnijih firmi za rizična ulaganja ikad. Taj VC fond je poznat, između ostalog, po uspešnoj investiciji u Uber, pa i po izbacivanju osnivača Trevisa Kalanika iz te firme, a možda vam je poznat i iz ekranizovanih priča o WeWorku i Uberu na Netflixu i kakogod da se zove Appleov TV servis.

No, nazad na Erika.

To što je on generalni partner u Benchmarku je meni, a rekao bih i svakom upućenom čitaocu, dovoljno da makar ne znali za čoveka ranije sada pripišemo odgovarajuću težinu njegovim razmišljanjima. Ne postaje se GP u takvoj firmi tek tako. Erik je pre početka VC karijere 2014. napravio RockMelt, brauzer koga će se možda setiti malo stariji čitaci, i taj startap je prodat za nekih 60-ak miliona dolara. Više nego respektabilan pedigre ako smem tako da kažem.

U Erikovom gostovanju na jednom poznatom VC podkastu sam čuo verbalizovano nešto što već neko vreme čujem sa mnogih strana u vidu anegdota i pretpostavki. (Reči ispod su uređene zarad jasnoće, nisu egzaktan transkript.)

Moj izazov je to što je ovo istovremeno najuzbudljivije i najdezorijentišućije vreme u mojih 25 godina u IT industriji.

Kao investitor možete opravdati zaista apsurdno visoka ulaganja na bilo kojoj fundamentalnoj osnovi jer je, eto, mogućnost zarade toliko velika.

Razgovarao sam prošle nedelje sa timom koji je od nule došao do četiri miliona dolara prihoda. Četvoročlani tim, od nule do četiri miliona, za četiri meseca.

Deo razloga za ovo je jednostavno to što su proizvodi, za mnoge od klijenata tih startapa, naprosto čarobni. Oni se zaista čine magičnim klijentu. I stoga, klijentu je povrat investicije na te proizvode naprosto ogroman.

Brzina skaliranja koju vidimo je bez premca u mom iskustvu. To je kao tri, četiri, pet godina rada tradicionalnih SaaS kompanija, a za manje od godinu dana. I imamo čitav portfolio kompanija koje su takve.

Neverovatno je.

Četiri čovek, četiri miliona, četiri meseca. Prilično neverovatno. Magija takoreći.

Jedna od stvari koje nam ova magična pamet iz oblaka omogućava, pored pravljenja potpuno novih i ranije nezamislivih iskustava za korisnike, je da sva ta iskustva tj. softver pravimo za mnogo manje para.

Više nam ne treba 3 ara programera da bismo stigli do verzije koja se da prodati. Možda nam treba samo 3 programera, i oni mogu biti svi osnivači.

Ako nemamo količinu zaposlenih koji se mogu izraziti u jedinicama za merenje površine, onda nam možda više ne treba ni velika skupa kancelarija, a ni mala vojska administrativnih funkcija, poput HR-a, korisničke podrške itd.

Opšte je prihvaćeno da se manji timovi kreću brže, a sa pametnim korišćenjem AI alata teško da će se usporiti.

Ako brže stižemo do prihoda, sa manje ljudi i troškova, za šta nam trebaju investitori? Za kakve startape?

Hajde da opet uzmemo na zub primere iz prethodnog članka, Airbnb, Hubspot, Facebook, Dropbox, Coinbase, Apple, iako poređenje nije preterano smisleno, jer ovo je potpuno nova vrsta tehnologije i biznisa… No bez obzira, probajmo. Rekao bih da samo jedna od ovih kompanija ne bi mogla da dođe do PMF-a i prođe inicijalno skaliranje bez značajnog kapitala sa strane, i to bi bio Apple, pošto bi zahtevao dosta kapitala za R&D, nabavku materijala, magacin itd.

Pravi odgovor će se ukazati dovoljno brzo, jer je u ovoj oblasti sve beskrajno brzo.