Ovaj tekst je nastao u okviru programa Preduzmi ideju koji finansira USAID.

Bez obzira na to da li se radi o pravljenju MVPa, putu do PMF-a, nalaženju dobrih i pouzdanih kolega ili partnera, dolaska do dobre ideje, ili nečeg drugog, jasno je da je preduzetnički put prepun izazova. Težina i kompleksnost pojedinih problema mnoge može da odvrati od započinjanja biznisa, a veliki uspesi obično se karakterišu i opisuju kao rezultat velikog talenta, sreće ili nadarenosti. 

Međutim, time se stvara pogrešna slika, i ne treba potcenjvati vrednost fokusiranog rada i sposobnosti da se velikim i taktičkim trudom postignu veliki ciljevi. Pol Grejem, preduzetnik, investitor i osnivač jednog od najpoznatijih startap akceleratora Y Combinator, pozabavio se ovim pitanjem u svom eseju, i ponudio nekoliko rešenja vezanih za to kako omogućiti uslove za uspeh tako da naporan rad da svoj rezultat.

Važna stvar koju Grejem na samom početku ističe je neophodnost razbijanja predrasuda da se velikim talentom može izbeći naporan rad. Čak i ljudi za koje se tvrdi da su jako talentovani, poput, recimo, Bila Gejtsa, poznati su i po svojoj radnoj etici. 

Prema Grejemu, za postizanje velikih stvari potrebni su prirodna sposobnost ili talenat, praksa, i trud. Pošto se na talenat kao urođenu sposobnost ne može uticati, glavna stvar koju pojedinac može da kontroliše je napor koji ulaže, i posredno, na praksu tj. iskustvo koje stiče.

Sposobnost maksimalnog posvećivanja i napornog rada je složena veština koja podrazumeva niz koraka — treba identifikovati prave probleme na kojima treba raditi, znati koliko vremena i energije im treba posvetiti, i biti iskren prema sebi u vezi sa sopstvenim motivacijama i sposobnostima, kao i pronaći balans između kvaliteta rada i uloženog truda.

Jedna od prepreka za usvajanje mentaliteta napornog rada je prepoznavanje i razlikovanje ciljeva. Grejem razlikuje dve vrste: jasno definisane i spolja nametnute i nejasne i samonametnute. Prema njemu, lako je naporno raditi kada neko ima jasne i spoljašnje ciljeve, kao što je to u školi, gde postoji podrška i jasno zadati kriterijumi i rokovi. 

Međutim, kada neko mora da izabere sopstvene ciljeve i da ih sledi samostalno, uložiti veliki trud postaje izazovnije. Problemi koje sami prepoznamo često su nejasni, neispitani, neisprobani, ili bar tako deluju, pa je samim tim manje jasno na čemu najviše treba raditi, a pored toga, gubi se i bilo kakva garancija uspeha, i rizici mnoge sprečava da se u potpunosti posvete. 

Ambiciozni i kreativni projekti, koji podrazumevaju rešavanje teških problema ili stvaranje novih stvari, najčešće spadaju u drugu grupu, i potrebno je uložiti više truda i discipline kako bi se prevazišli izazovi neizvesnosti i nesigurnosti. Zbog toga Grejem savetuje da se radi na inovativnim i najizazovnijim projektima koji se mogu naći, a koji su zaista interesantni, jer interesovanje može da posluži kao važan katalizator.

Duboko i istinsko interesovanje je važno zbog toga što može da bude jači motivator od bilo kakve spoljašnje nametnute discipline, ali zahteva veliku dozu samospoznaje i iskrenosti. Recimo, sasvim je u redu ako je sticanje velike količine novca nečiji motivator, ali ukoliko ta želja nesvesno utiče na to šta se prepoznaje kao najinteresantnija vrsta posla, to može dovesti do problema.

Velika prepreka u razumevanju interesovanja koju Grejem ističe jeste škola, koja u procesu prenošenja znanja često može da preoblikuje discipline, oblasti i zanimanja do neprepoznatljivosti, tako da mnogi ni ne znaju šta ih zaista interesuje sve dok nešto ne isprobaju, a mnogi ljudi moraju da isprobaju i više stvari pre nego što se pronađu u nečemu. Međutim, ta praksa, i iskustvo koje mogu steći radeći i prepoznavajući različite vrste rada, može poslužiti da se stekne odgovarajući orijentir za budućnost. 

Nečija interesovanja ne moraju nužno da se poklapaju sa sposobnostima, niti je nužno da se poklope težina zadatka i njegova konsekventnost. Iako može da deluje proizvoljno, Grejem tvrdi da se rad na pravim stvarima doima kao neophodna stvar, koja ima svoju težinu, a to se uglavnom dešava kada se poklope prirodne sposobnosti i interesovanja, što čini ulaganje velikog truda utoliko lakšim.

Istovremeno, ulaganje velikog truda i rad na teškim problemima ne mora uvek da znači i težak rad. Težina posla ili problema nije nužno znak vrednosti, i mnoge startape može da odvede u propast. Kako Grejem ističe, neki od ljudi koji najbolje rade pronašli su lak način da se uradi nešto teško. Ukoliko osoba otkrije da neke stvari lakše podnosi od drugih, ili ih brže radi, to može biti znak da se radi o oblasti u koju treba uložiti više truda.

Međutim, u zavisnosti od vrste posla i osobe, potrebna je i drugačija vrsta rada i drugačiji ritam rada, i neophodno je pronaći balans — za uspeh je nemoguće biti lenj, ali je neodrživo i podjednako loše sve vreme biti preopterećen. Optimalna količina vremena za rad je, prema Grejemu, granica preko koje kvalitet urađenog počinje da opada. 

Te granice se mogu razlikovati u zavisnosti od posla, industrije i sklonosti svakog pojedinca, a najbolji način da se otkriju jeste da se ta granica pređe i posmatraju efekti na sam rad. Neke vrste rada zahtevaju stalno prilagođavanje i ocenjivanje sopstvenih rezultata, kao i stalnu optimizaciju i procenu sopstvenog učinka.

Ukoliko se imaju u vidu ovi saveti, lakše se može prepoznati mentalitet koji omogućuje i olakšava veliki i naporan rad, i lakše se mogu stvoriti uslovi u kojima će takav rad biti lakšii korisniji za biznis. Međutim, to ne znači da je samo rad dovoljan, i dalje je neophodno pratiti najbolje prakse i savete, od prepoznavanja potreba korisnika, izbegavanja grešaka koje ubijaju startape, skaliranja biznisa, i šire.

*Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj ovog teksta je isključivo odgovornost Udruženja SEE ICT i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.